Procenjuje se da 6-10% populacije ima demenciju. Od tog broja 60-70% ima Alchajmerovu demenciju, koja je najčešća vrsta demencije i spada u grupu degenerativnih demencija.
Pokazano je da je najvažniji riziko-faktor za nastanak Alchajmerove bolesti starije životno doba. Najčešće se javlja kod osoba starijih od 65 godina, ali se može manifestovati i pre 50-te godine. 2009. godine u svetu je oko 35 miliona osoba imalo Alchajmerovu bolest. S obzirom na to da se životni vek konstantno produžava, stručnjaci predviđaju drastičan porast broja obolelih. Postoji pretpostavka da će se broj obolelih osoba na svakih 20 godina udvostručavati.
Uočeno je da faktor i rizika za nastajanje kardiovaskularnih bolesti, kao što su povišeni krvni pritisak, šećerna bolest, pušenje, povišen nivo holesterola u krvi takođe povećavaju mogućnost njenog nastanka. Genetski faktori imaju značaj u manjem procentu, i to kod porodičnog oblika bolesti.
Simptomi Alchajmerove demencije počinju neprimetno i zbog toga se dijagnoza kasno postavlja. Javljaju se poremećaji pamćenja, pažnje i koncentracije, kao i smetnje imenovanja, a snalaženje u prostoru i planiranje obavljanja uobičajenih obaveza otežani. Česte su promene ponašanja, najčešće u smislu gubitka interesovanja, neraspoloženja, poremećaja spavanja i apetita, ali može postojati i agresivnost, anksioznost, paranoja. Vremenom dolazi do postepenog, ali konstantnog pogoršanja funkcionisanja pacijenta do stepena da pacijent ne može da funkcioniše samostalno, ne može da održava ličnu higijenu niti da uzima hranu samostalno i postaje potpuno zavistan od tuđe pomoći. Treba napomenuti da se bolest ne razvija na isti način kod svih obolelih.
Alchajmerova bolest nije izlečiva, ali ranim otkrivanjem bolesti, pravovremenim uvođenjem terapije i adekvatnom negom pacijenta znatno se može popraviti kvalitet života, usporiti napredovanje bolesti i odložiti terminalna faza bolesti. Imaju u vidu mogućnosti koje današnja medicina pruža, cilj lečenja Alchajmerove bolesti može se definisati na sledeći način: ublažiti simptome i što duže očuvati sposobnosti i samostalnost bolesnika.
Trenutno su na tržištu dostupne dve vrste lekova za koje postoje dokazi da utiču na tok bolesti:
- Inhibitoriacetil-holinesteraze
- NMDA antagonisti (aktivnasupstanca – memantin)
Pored ovih lekova često je potrebno terapiju dopuniti lekovima koji popravljaju promene ponašanja.
Posebno se mora istaći značaj porodice u ranom otkrivanju demencije. Neophodno je da se porodica na vreme obrati lekaru opšte prakse, koji, ukoliko posumnja na postojanje ove bolesti, pacijenta treba da uputi neurologu. Lekar predstavlja važnu kariku u ovom sistemu i mora biti obučen da na vreme prepozna bolest, kao i da započne adekvatnu terapiju.
Saradnja svih relevantnih činilaca je od velike važnosti. Lekar, članovi porodice i društvo zajedničkom saradnjom mogu doprineti lakšem savladavanju bolesti. Nega osoba obolelih od demencije, vremenom postajesve veći izazov za negovatelje, kao i za ceo zdravsteni sistem i društvo u celini.
