Šta je epilepsija?
Epilepsija je hronična neurološka bolest koja se pre svega manifestuje ponavljanim i nepredvidivim epizodama prekida normalne funkcije mozga. Ove epizode predstavljaju epileptičke napade. Prepoznavanje epileptičkog napada je osnova postavljanja dijagnoze epilepsije.
Pod epileptičkim napadom se podrazumeva prolazna pojava simptoma i/ili znakova, koji su posledica nenormalne, prekomerne ili hipersinhrone aktivnosti neurona u mozgu. Termin napad u sebi sadrži odrednice: paroksizmalnost (naglost), iznenadnost (neočekivanost), tranzitornost (prolaznost) i kratkotrajnost. Prosečno trajanje Epi napada je oko jedan minut.
Tipičan toničko-klonički napad retko traje duže od pet minuta. Duže trajanje od pet minuta, obično ukoliko se ne prekine upotrebom medikamenata, traje trideset ili više minuta i tada to nazivamo epileptički status. Epileptički status je ozbiljan zdravstveni problem i može ugroziti život pacijenta.
Klinička slika – Simptomi epilepsije
I pored kratotrajnosti, epileptički napadi iscrpe i izmore bolesnika, zbog čega se naknadno satima i danima oporavljaju. Paroksizmalnost (naglost) i postiktalni umor su karakteristike koje su najupadljivije povezane sa epileptičkim napadom. Umor jedino ne prati apsanse (kratkotrajne napade gde dolazi samo do prolazne odsutnosti – izmenjenog stanja svesti). Klinička slika epileptičkog napada zavisi od:
- lokacije početka napada u kori velikog mozga
- puteva propagacije (širenja)
- zrelosti mozga
- ciklusa budnosti – spavanja
- medikacije i mnogih drugih faktora.
Bilo koji simptom se može javiti kao simptom epileptičkog napada. Neki simptomi se javljaju značajno učestalije kao:
- pomućenje ili gubitak svesti
- konvulzije
- mioklonizmi
- ritmički treptaji očnih kapaka
- epigastrička aura (nelagodnost, mučnina, grč u pregledu sredine gornjeg dela trbuha) i dr.
Ponekad su epileptički napadi ograničeni na veoma mali deo moždane kore i simptomi mogu biti krajnje nespecifični i neobični, pa je teško klinički postaviti dijagnozu epilepsije. Tada osnovne odrednice napada ( prolaznost, povremenost, naglost i neočekivanost), mogu nam uz dijagnostičku proceduru pomoći u postavljanju dijagnoze.
Dijagnoza epileptičkog napada
Dijagnoza napada je u prvom redu klinička. On može, ali i ne mora, imati potvrdu u EEG nalazu sa specifičnim grafo-elementima (talasima karakterističnim za epilepsiju). Epileptička pražnjenja u EEG nalazu mogu biti subklinička – odnosno ne moraju biti klinički manifestna. Isto tako, ona mogu postojati kao klinički teško uočljiva, ili od strane lekara neprepoznata kao komicijalna bolest.
U svakom slučaju, EEG dijagnostika je dragocena u korelaciji specifičnih neuroloških paroksizama i EEG nalaza za postavljanje dijagnoze komicijalne bolesti. Postavljanje dijagnoze epilepsije zahteva pojavu bar jednog epileptičkog napada, dok nejasna predispozicija ka epileptičkim napadima (na primer, epilepsija kod članova porodice, epileptiformna pražnjenja u EEG-u), bez doživljenog napada to ne dozvoljava.
Uzroci i vrste epilepsije
Epileptični napadi mogu biti:
- spontani (neprovocirani)
- simptomatski (provocirani)
Spontane (neprovocirane) komicijalne napade često nazivamo i idiopatskim, jer su etiopatogenetski za sada nedefinisani.
Simptomatski (provocirani) napadi su nastali povremenim delovanjem sistemskih, metaboličkih, toksičnih i drugih štetnih faktora koji deluju epileptogeno (visoka febrilnost, hipoglikemija, hipoksija, alkohol, nespavanje i dr.), ili se javljaju u sklopu akutno nastalih lezija mozga (moždani udar, meningitis, encefalitis, trauma…).
Prevelike doze nekih lekova mogu da pogoršaju postojeću epilepsiju ili biti okidači epilepsije kod osoba koje ne boluju od nje (antidepresivi, antipsihotici, oralni hipoglikemici, aminofilin, narkotici, analgetici, simpatikomimetici, izonijazid, derivati penicilina, hinoloni, novokain, halotan i dr.).
Da li epilepsija menja život iz korena?
Epilepsija svakako utiče na stil života pacijenta kome je dijagnostifikovana, ali se pacijenti na taj način života, uostalom kao i drugi hronični bolesnici, veoma brzo naviknu.
Dodatan oprez je poželjan kod žena koje planiraju trudnoću. Sa lekarom je poželjno dogovoriti se oko upotrebe nekih antiepileptika koje ne bi trebalo uzimati u toku trudnoće, a ni kasnije tokom dojenja. Za ove lekove postoji adekvatna zamena koju će vam prepisati vaš lekar. Ipak, kao i kod zdravih žena, i kod žena koje boluju od epilepsije, može da dođe do malformacija ploda koje se mogu utvrditi do 20. nedelje trudnoće.
Osobe sa epilepsijom vode normalan seksualni život, s tim da izbor hormonske kontracepcije, ukoliko je koriste, moraju prilagoditi antiepileptiku, jer mnogi antiepileptici smanjuju efikasnost kontraceptivnih pilula.
Epilepsija kod dece
Deca sa epilepsijom uglavnom mogu normalno da pohađaju vrtić ili školu i savladavaju zahteve redovnog nastavnog programa. Veoma je bitno o bolesti obavestiti i nastavnike i uputiti ih u pravila prve pomoći kod epileptičnog napada. Epilepsija, međutim, ponekad može da utiče na pojavu nekih smetnji u ponašanju kao što su: nezainteresovanost, hiperaktivnost, poremećaji pažnje ili emocionalna nestabilnost.
Mali epi napadi, odnosno apsans napadi se najčešće ispoljavaju kod dece.
Epilepsija kod odraslih
Nekada vas epilepsija može iznenaditi i u starijem dobu. Iako razlozi pojave epilepsije u starijem dobu nisu u potpunosti razjašnjeni, najčešći uzroci su tumor mozga, alchajmerova bolest ili moždani udar.
Osobe sa epilepsijom mogu da se bave sportom, čak je i poželjno opuštati se i jačati organizam baveći se nekim vrstama sporta. Uz sport, preporučuje se i zdrava ishrana puna vitamina dobrih za obolele od epilepsije. Ekstremne vrste sportova je ipak poželjnije izbegavati.
90% pacijenata koji boluju od epilepsije, pa čak i od težih oblika epilepsije, sposobno je za rad.
Da li je epilepsija izlečiva?
Savremena antiepileptička terapija može značajno da smanji učestalost epileptičkih napada, a ponekad da dovede do dugotrajnih, čak i doživotnih remisija, što je moguće postići pored upotrebe lekova – antiepileptika, i specifičnim ciljanim neurohirurškim intervencijama. Kod bolesnika sa izolovanim, spontanim napadom i urednim EEG nalazom, obično se antiepileptična terapija odlaže da bi posmatranjem tokom nekoliko meseci zaključili da li se radi o izolovanom epileptičkom napadu ili hroničnoj epilepsiji.
